Медицина између веровања и науке
Изводи из интервјуа са проф. др Јованом Антовићем, једним од најпризнатијих светских хематолога, који је уклоњен са Јутјуба због наводног кршења уређивачке политике
Истакнути стручњак светског ранга у области хематологије и професор на Институту Каролинска у Штокхолму др Јован Антовић, дипломирао је након само четири године и десет месеци, 1993. године, на Медицинском факултету у родном Нишу, због чега је проглашен најбољим свршеним студентом Универзитета у Нишу и најбољим студентом медицине уопште, према мишљењу Српског лекарског друштва.
Добитник је многобројних признања за свој ради и аутор/коаутор више од шездесет чланака објављених у рецензираним међународним часописима, који су цитирани више од хиљаду пута. Такође, коаутор је два издања књиге The Essential Guide to Blood Coagulation (Основе коагулације крви).
Пре четири године, професор Антовић је, у сарадњи са Братством „Свети Јован“ из Шведске, установио стипендију „ЈП Антовић“, намењену у првом реду постдокторандима, будућим стручњацима у домену хемостазе.
Шта сте научили о људима, а шта о медицини у време пандемије?
Или сам ја учио погрешну медицину, или сам престар, или ова савремена медицина нема везе с том што смо учили. Али упорно покушавају да нам испричају неке приче које се мени не уклапају у неку основну медицинску логику, чак не мора да буде знање. Покушавају да нам објасне да је природни имунитет настао после инфекције слабији од вакциналног имунитета, да су вакцине решење за све проблеме, да разне респираторне вирусне инфекције могу да буду фаталне за децу, да асимптоматски пацијенти – који немају симптоме – преносе вирус, и све остало.
Што се тиче духовних ствари, ту сам много више научио, јер мислим да је ово нешто што на духовном нивоу превазилази медицинска питања. Мој свештеник кад каже „не треба судити ни онима који једу, ни онима који не једу“, и ако узмеш мало да читаш, схватиш да то стоји у Јеванђељу… Савршено разумем људе који се плаше, тешко је остати нормалан у овој ситуацији, али мислим да су доктори направили много лоших ствари. Доктори су ти који не треба да шире панику, они су ти који треба да смирују људе. Доктори не лече само лековима, хируршким интервенцијама – доктори мора да лече и речима. Наравно, није ово ни безазлено, није ни катастрофално, али свакако није толико трагично. Да је то толико опасно као што се прича, нас би у Шведској, који смо живели прилично либерално, вероватно скупљали багерима мртве по улицама…
Права медицина не може да дође до изражаја – озбиљни доктори и даље мисле да ово јесте један медицински проблем, али не претерано већи него обичан грип, и не претерано заразнији, а да све ван тога јесте политика. На глобалном нивоу, ово је политички проблем.
Да ли смо у бризи за здрављем заборавили да живимо?
Наравно. Апсолутно. Ако човек гледа кроз призму духовности, православља, хришћанства – сви смо ми смртни, и само Господ зна кад ћемо да одемо њему на истину. Ми треба да урадимо оно што је до нас. Живот у страху не води ничему. Уз ризик да ме попљују Ваши слушаоци или гледаоци – зашто је већи ризик да умреш од ковида него да изађеш на улицу и да те удари ауто? Гомила људи је умрла и у овом периоду, не знам колико младих људи је упуцано у Шведској за време ковида.
Сви смо ми смртна бића, и морамо то да схватимо. Сматрам да је човек Западне цивилизације, и то вероватно јесте проблем, доведен до нивоа да, у свом конформизму, сматра да је бесмртан. И зато има страховит страх од смрти, болести и свега осталог. А, у суштини, људи умиру – људи умиру од канцера, од кардиоваскуларних обољења… У целој овој ситуацији зашто мислим да су Швеђани паметно одрадили посао – гомила људи ће да умре од алкохолизма, од психичких поремећаја, насиља у породици, самоубистава… Није нормално држати људско биће затворено годину дана. Имам пријатеља у Канади који годину и по дана нису малтене изашли из куће. Дошли смо у причу да, плашећи се за живот, у ствари уништимо живот. И једини начин на који људи могу да то промене је једноставно искључити телевизор, читати добре књиге, бавити се лепим стварима, бавити се породицом…
„Верујем научницима, не моронима!“ Треба ли веровати у научнике као у богове и да ли је наука религија 21. века?
Нажалост. Ја не могу да дозволим себи да себе назовем научником – у најбољем случају могу себе да назовем истраживачем…
Прво, науке нема без религије. Наука не може да замени религију. Сва озбиљна научна имена временом су долазили до тога да постоје ствари које не могу да се објасне, и где долази Бог или веровање. Годинама сам разговарао са својим свештеником у Штокхолму, покушавајући да интелектуално доживим Бога, што је апсолутно немогуће.
Наука је ту да нам објасни неке природне појаве. Медицина заиста помаже људима, али постоји једна граница – после тога је Бог. Та прича „верујем научницима, а не моронима“ је потпуно бесмислена. Не треба веровати ни свему ономе што пише у научним часописима… На жалост, и медицином руководи бизнис. Људи су кварљива роба, доктори исто тако. Нико није имун на новац и на титуле.
Покушавам да и у медицини следим ону причу „ако нешто није логично, вероватно није истинито“.
Сматрам да наука не може да замени веровање, не може да замени православље, и да је реченица „верујте научницима, а не моронима“ врло далеко од истине. Има морона и међу научницима. Уз сав ризик да будем попљуван, и да ово што кажем звучи бласфемично. И надам се да нећеш обрисати.
Како у себи мирите наметање вере у науку као божанство и веру у живога Бога?
Нема мирења. Прво, наука је исто као и религија – веровање. Деведесет посто научних експеримената никад није поновљено у другој, независној лабораторији. Као историја. Значи, ми треба да верујемо да је неко на основу Це-13 угљеника доказао да је нешто старо толико година и да је постојало. То што се назива научним доказима, у деведесет посто случајева је чисто веровање том ко је то написао. Поставља се само питање вере и на један и на други начин.
Медицина, осим техничких напредака, пејсмејкера, пеницилина, можда аспирина и неких ствари – искрено не знам шта је озбиљна медицина направила задњих тридесет година. Терапија малигних болести крви је отприлике на нивоу седамдесетих, са мање-више истим лековима. Значи, поставља се питање шта је вера, а шта наука. Не сматрам да је наука направила онолико колико јој се приписује, али вероватно из истог разлога као и религија, са огромним црквама које треба да уплаше човека, и да оног обичног човека, који нема могућност да сагледа неке ствари, тако исто и наука – изведеш човека који има неке озбиљне завршене школе, који је нешто нашао, објавио и све то, и наравно да неко ко је нормалан, обичан човек сматра да то што он говори јесте врхунска истина. Значи, између приче једног свештеника – не православног, ја се трудим да мислим, иако знамо сви да није то баш тако, да су наши православни свештеници мало бољи од осталих – који на одређен начин људе плаши – што мислим да је погрешно, јер мислим да је хришћанство, пре свега православље, религија љубави – и научника који плаши човека да ће да умре од нечега – нема велике разлике.
Научници треба да буду људи подложни критици, као и сви остали – као политичари, као судије, као сви остали. Не треба правити фетиш од свега тога. Они су људи, као што су и свештеници људи, који имају право на грешку – само свештеници се бар покају пред Господом, а научници се углавном не кају за своје грешке.
Шта је то што вас је идентитетски формирало па сте сваког тренутка свесни ко сте, одакле сте, и где сте?
Прво, вероватно, срећа да смо и супруга и ја Срби. Друго, можда неки чак и себични разлози – ја се најбоље осећам на српском, и дан данас, после двадесет и нешто година у Шведској. У мојој кући се прича искључиво српски, из простог, конформистичког разлога, јер моја кћерка каже да је мој шведски embarrassing (срамотно лош, енгл. – нап. Стања ствари). Друго, деца су то сама препознала, и син и кћерка – она сриче ћирилицу – што би рекао Ђоле Балашевић, шта год ја мислио после о његовим скретањима, нек му је лака земља – мичу уснама док сричу…
Ја нисам био велики Србин до пре пет-шест година – чак сам био склон да кажем да Срби, да не кажем да су кривљи од других, али да су макар једнако криви. Сад, једноставно, у мојој глави стоји само та прича, јуче сам видео на утакмици, на нечијој мајици, „Можете да ме убијете, Срби јесу жртве“. Немам никакву дилему, и сматрам да моја деца треба да буду поносна зато што су Срби, уз све то – нисмо ми идеални, да се не лажемо, човек треба да буде свестан и својих мана и добитака…
Тај процес сазревања је вероватно трајао, кроз наше свештенике у Штокхолму – имамо феноменалну срећу, три свештеника потпуно различита у концепцији, али задржавајући право православље… Ја се јежим од екуменизма, морам да признам, опет да ми се то узме за зло… Кроз религију сам дошао до нације…
Кад живиш у иностранству, у једном друштву – мој шеф истраживачке лабораторије је са друге стране популације, момак, Грк, потпуно феноменалан, тако да заиста немам проблем са свим тим причама и различитим половима и различитим опредељењима – али кад живиш у једној земљи где је то мејнстрим, и где моје дете дође кући и каже „мене су учили да дете може да има два оца или две мајке“, а ти требаш да прихватиш и да кажеш да то није ненормално, али да баш није ни уобичајено, и кад схватиш да живиш у једном свету који је поставио неке границе које су нажалост сад и код нас, онда схватиш да мораш да се ухватиш за нешто, а да то не буде држање за ваздух. И онда схватиш да је много боље ухватити се за православље, које је део твоје традиције, несвесног и свега, него да сад одлазиш, не знам, у будизам, њу ејџ, или такве ствари, и онда се десио манастир Липовац, и мати Серафима и отац Дионисије, поред Алексинца, и то је било неко отварање… Мислим да се кључна ствар десила – пошто ја, рецимо, нашим свештеницима у Штокхолму ни дан данас не љубим руку, ми смо пријатељи – кад сам на пуном аеродрому у Нишу оцу Атанасију, који је био заменик игумана у Липовцу, случајно смо се срели на аеродрому у Нишу, то стоји гомила људи, ја сам човек професор доктор, без икаквог размишљања пришао да му пољубим руку. То је био прво онај мали корак против гордости, и видео око себе гомилу људи која ме гледа избезумљено…
Ја верујем у православље јер православље никад није правило никакве злочине, за разлику од свих других, и хришћанских и осталих религија.
Какве жртве због тога? Само се сетите млађанога Авакума и старца Вукашина: „Само, ви, децо радите свој посао!“
Разговор водио: Ивица Кузмановић
Извор: Стање ствари
Нема коментара:
Постави коментар